среда, 02. септембар 2009.

Ulica kestenova...

Toplo avgustovsko jutro. Kroz plave venecijanere u moju sobu ulaze tanki sunčevi zraci. Probijaju se kroz oblike u mojoj sobi i padaju na radni sto. Žuta svetlost obasjava drveni ram. U njemu on i ja. Drži me u rukama tako čvrsto, a u isto vreme nežno, kao da bih svakog trenutka mogla da se polomim. Dva repića uokviruju mi lice, a širok osmeh razlio se po njemu kao naslikan vodenom bojom. Moj deka i ja. Strašno mi nedostaje. Dok zurim u fotografiju, trenuci sa njim sami se vraćaju. U nosu osećam miris kestenja i njegovih cigara. Pred očima mi je slika, tako stvarna da se plašim da ću je uništiti ako samo nastavim da dišem. Ona nije u ramu. Čuvam je samo u svojoj glavi. Sedim u njegovom toplom krilu i zajedno rešavamo ukrštene reči. Ja sam mala i ne znam ništa, a on je star i slabo vidi. „Glumac čije se ime rimuje sa lep“ – pitam ja. „Džoni Dep, makice“. „Zapamtiću to.“ I jesam. Sve što mi je ikada rekao, sve je brižljivo sačuvano. Zahvalna sam mu na svakoj mudrosti koju je sa mnom podelio. Prošlo je šest godina od kada ga nema. Za mene je vreme stalo toga dana. Ne sećam se ljudi koji su pokušavali da me uteše. Ne sećam se kako je bolelo. Sećam se samo tupog osećaja negde u dubini stomaka. Dok prolazim stazom kojom smo šetali, stajem ispred jedne kuće. Ni ona više nije ista. U tom dvorištu živeo je pas Negro. Svakog dana smo dolazili da ga mazimo. Ni njega više nema. Nakon toga bismo otišli u Čair i deka bi me ljuljao do iznemoglosti. Nekoliko dana posle njegovog odlaska šetala sam plažom prelepe Azurne obale. Bila je baš onakva kakvom mi je opisao. Obećala sam mu da će biti prvi kome ću ispričati svoje impresije o Francuskoj. Vratila sam se i donela nešto za njega. Dok sam koračala popločanim putem ka hladnom mermernom spomeniku, shvatila sam da će on uvek biti tu. Sela sam i počela da pričam. Kamen u obliku srca koji sam donela stavila sam pored njegovog imena. Pričala sam, pričala. I znam da me je čuo. Iako nisam mogla da vidim oduševljenje u toplim očima boje safira, mogla sam da ga osetim. Vraćam se u sunčano letnje jutro. Uzimam ram i približavam ga licu da bolje vidim. Da, tu je. I nikada neće otići.

Volim te.

8 коментара:

  1. Kakva divna prica...suze su mi krenule :(

    ОдговориИзбриши
  2. HVala mnogo, drago mi je da je neko dosao do ovih postova iako su pisani pre 2 godine :)

    ОдговориИзбриши
  3. I jos jednom da pohvalimovaj post....prelepo...i mene ova prica podseca na prelepe dane mog detinjstva koje sam provela sa ljudima koje vise nema... I meni su krenule suze...

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...