четвртак, 03. септембар 2009.

Oh, it's such a perfect day...

Prisećam se onog dana kada sam bila najsrećnija osoba na svetu... Priča ide ovako:
Budim se. Danas je sveti Trifun, Dan zaljubljenih. Iako sam pospana, znam zašto se osećam tako neopisivo lepo. U stvari, ne želim da opisujem osećaj. Reč za to još nije izmišljena. Danas je taj dan. Čekala sam ga osam godina. Sada me od ostvarenja sna deli samo nekoliko sati. Gledam sebe u ogledalu. Osmeh mi je širok kao nikada do sada. Oči mi imaju neki još neviđeni sjaj. Ruke mi se tresu kao da sam, u najmanju ruku, u Sibiru. Vreme prolazi toliko sporo da počinjem da brinem da se nešto u kosmosu nije pokvarilo. Možda je baterija svemirskog sata prazna. Hodam stanom gore-dole. Napokon je došlo vreme da zajašem sedište autobusa i krenem na 200 kilometara dug put. Pih, šta je to za ono što me tamo čeka. Dok prilazim ogromnoj novoj hali stomak počinje da mi se buni. Želudac mi je u petama, a srce u malom prstu. Probijam se kroz krdo razularenih tinejdžerki i čini mi se da su hormoni u vazduhu opipljivi. Stajem pred impresivnu binu. I čekam. Čekam. Svetla se polako gase i onda počinje. T je ispred mene je. Moja platonska, dečija ljubav na samo nekoliko koraka od mene. Godine čekanja prolaze mi pred očima. Izgleda mnogo bolje nego što sam ikada mogla da zamislim. Njegove tamne, živahne oči idu od jednog do drugog lica. Savršene ruke uzimaju mikrofon i okružuje me najdivnija melodija. Njegov glas diže iz mrtvih. Osmeh koji odjekuje salom naterao mi je suze na oči. Ovo je najsavršeniji momenat. Moje lice kao da nije bilo moje. Na njemu je bila mešavina nekoliko osećanja. Smejem se i plačem istovremeno. Kakva ludost. Uživam u njoj. Dok salom odzvanjaju taktovi poslednje pesme, izlazim napolje. Znam tačno gde treba da idem. Stajem ispred jednih vrata i strpljivo čekam. Ne znam koliko je vremena prošlo. Znam samo da stojim u februarskoj večeri u kratkim rukavima i da mi nije hladno. A onda se pojavio. Dok mi prilazi, moj dah odlazi u nepoznatom pravcu. Mozak odavno nije tu i uopšte ne znam ko je mojim rukama rekao da urade to što su uradile. Same su krenule i završile na njegovom struku. Zagrljaj je topao, nežan i mirišljav. Ne moram ništa da kažem, moja sreća je toliko očigledna da mi se čini da je vidim kako stoji pored nas. Puštam ga i mašem. T mi uzvraća osmeh i diže ruku. Šalje mi poljubac. Okrećem se i odlazim. Ovo je bio savršen dan.
Ovo je moj kraj. Drugi ne priznajem.

10 коментара:

  1. Bio sam na tom koncertu takodje ;)

    veliki Lou Reed...:)

    ОдговориИзбриши
  2. Oh, covece, ne znam ko je u pitanju ali u potpunosti te razumem! :)
    Tako lep tekst. Odusevljava me tvoj blog i definitivno pratim! :*

    ОдговориИзбриши
  3. A, joj! :,( Kraj pogađa!
    Ti si sad pod okriljem čuvara i osmeh ne skidaj! :*

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...