субота, 29. август 2009.

When you believe...

Verujem u sudbinu čisto toliko da pretpostavljam da postoji ono "nešto" što pokreće svet. Gledanje u šolju i tarot za mene su gluposti. Ali, sve se to menja kada mi se dešava nešto od životne važnosti. Kada su u pitanju ljubav i fakultet. Tada verujem u sve. I u crne mačke koje mi pretrče put, u ono što mi poželi žena koja prosi na ulici, u maler koji će da mi se desi ako se vratim po nešto što sam zaboravila. Onda je došao jedan od tih dana. Do ispita koji sam pripremala ceo mesec ostalo je još samo sat vremena. Dok sam sluđena išla putem od kuće do fakulteta, prošla sam pored
žene sa detetom u ruci. Nisam je primetila i skoro sam odmakla kada sam je čula. "Pomozi mi. Da položiš ispit i da te momak voli". Ukopala sam se u mestu i okrenula se ka njoj. Dala sam joj toliko da mi je još nekoliko puta poželela isto. Rekla sam joj da su mi potrebni samo jedan momak i samo jedan ispit. Prolazili su sati, množila su se pitanja. Dok sam se mučila i odgovarala, držao me je neki neobjašnjivi
optimizam. Kada sam napokon u ruci držala malu crvenu svesku sa sjajnom osmicom, znala sam koga prvog želim da vidim. Žurila sam ka ulici i ćošku gde je sedela moja dobra vila. Kada me je videla, ogroman osmeh preleteo joj je preko lica. U tom trenutku iz mog džepa začuo se poznati ton. Izvadila sam telefon i ispod njegovog imena videla poruku: "Bravo, znao sam da ćeš uspeti". Prišla sam joj i dala sve što sam imala. Pored onoga što sam tog dana dobila, ništa drugo mi i nije bilo potrebno. Dok sam odlazila od nje čula sam kako kaže: "Da imaš sreće celog života".
Nasmejala sam se. Tako je lepo kada veruješ.

6 коментара:

  1. Imaš dar za pisanje koji se ne ističe toliko u modnim postovima. Mogla bi da mixuješ malo njih sa ovim divnim pričama :)

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...