Pripadam generaciji koja je odrasla na Diznijevim crtanim filmovima. Ono što sam gledala kada sam bila mala, na mene je imalo značajan uticaj. Tada sam naučila da cenim ljudske vrednosti koje sam u njima videla. Kako su prolazile godine, tako sam ja shvatala da je svet u kome živim potpuno suprotan od onoga što sam u bajkovitim likovima videla. Nije mi trebalo čarobno ogledalo, ni jabuka, da shvatim da postoji više veštica nego vila. Sinoć sam se zavalila u svoj udobni krevet, odložila knjigu koju čitam i pustila svoj omiljeni crtani. To je svima dobro poznata priča o Belle, devojci koja živi u svom svetu i o zveri koju upoznaje. Dva sata sam nepomično gledala kako se ispred mene odigrava cela priča i pokušavala sam da shvatim šta je ono što povezuje ovu priču i svet oko mene. Na početku priče stara žena koja nema gde da prenoći dolazi kod mladog, lepog princa i moli ga da je pusti da prespava u njegovom dvorcu. Zauzvrat, ona mu nudi ružu. Kada je oholi princ odbije, ona se pretvara u prelepu vilu, a njega kažnjava tako što ga pretvara u strašnu zver. Jedini način da ponovo postane ljudsko biće je da se u njega iskreno zaljubi neka devojka. Gde god se okrenete, naići ćete na nekoga ko je kao ovaj princ. Velikodušnost odavno ne stanuje ovde. Međutim, kao što je on dobio drugu šansu, verovatno je svako od nas ima. Kada shvatimo da smo pogrešili, uvek možemo da ispravimo grešku. Samo ako to iskreno želimo. U nastavku priče, u zamak dolazi kćerka seoskog naučnika željna promene u svom životu. Ona provodi puno vremena sa zveri i nijednog trenutka ne želi da napusti zamak. Kada u obračunu sa seljacima zver biva ranjena, Belle plače nad njegovim telom. Ljubav koju je ona pokazala i nesebičnost kojom ga je volela, skinule su čini sa mladog princa. On je opet bio lep kao na početku, a Belle je doprinela da shvati kakva osoba treba da bude. Njih dvoje su živeli srećno do kraja života i naučili su lekciju. Da li i svakome od nas treba po jedna zver da shvatimo šta je najvrednije?
Нема коментара:
Постави коментар