Prošla su tri meseca od mog poslednjeg posta. Tri za mene jako teška meseca. Moju porodicu je pogodila velika tragedija. U aprilu sam ostala bez najdražeg ujaka. Čoveka koji mi je u životu bio velika podrška i izvor smeha i radosti. Dani nakon tog događaja bili su mi magloviti i haotični. Osećanja koja sam imala u tim trenucima ne bih nikome poželela. Preispitivanje o smislu života bilo mi je jedino pitanje tih dana. Moje misli su otišle negde gde nikada nisam bila. A onda sam rešila da pomognem samoj sebi. Jer kada shvatite da vam je pomoć potrebna, rešili ste pola problema. Sabrala sam se, shvatila šta imam i koliko vrede ljudi oko mene, koliko ja njima vredim i krenula u bitku sa svojim demonima. Rešila sam da pobedim strahove tako što ću se suočiti sa njima, nasmejati im se u lice i oterati ih kao da ih nikada nije ni bilo. Uz pomoć sjajne doktorke, moji problemi su već toliko minijaturni, da ih se jedva i setim. Dođu trenuci u kojima me preplavi neverovatna tuga, ali to je sastavni deo života i od toga se ne može pobeći. Jednostavno, treba da naučimo da živimo sa onime što nam je servirano. Znam da ovo nije tema bloga, ali bih želela da posavetujem sve one koji imaju problem na psihičkoj bazi. Svi strahovi i sve patnje su samo u našoj glavi. Onaj ko je zdrav, ima sve. Ukoliko mislite da ne možete da prevaziđete probleme sami i da nemate dovoljno snage, potražite stručnu pomoć. Jer to nije nikakva sramota. Ne da nije sramota, već je i nešto najbolje što sebi možete da učinite.
Ja se danas osećam slobodno i konačno mogu reći da sam spokojna. Proći će još malo vremena da bih mogla da kažem da sam potpuno srećna. Ali znam da će se i to desiti.
Torba i sandale - Deichmann
Bandana - Indian shop
Sat - DKNY
Fotografije - Marjan Nikolovski
